|
U SVETU TIŠINE
Prvih januarskih dana 2006. uživala
sam u ćaskanju sa podmorničarom u penziji i sportskim ribolovcem
Živoradom Mijatovićem, u selu poznatijem kao Žika Kokica. Rođen je 1.
jula 1945. godine u Sedlaru. Sa ocem Milošem i majkom Stanijom, preselio
se u gornji kraj sela, a onda su se 1957. vratili u donji, gde i sada
živi. Osmogodišnju školu završio je sa odličnim uspehom i hteo da
nastavi školovanje, međutim njegov otac se protivio tome i insistirao da
bude harmonikaš, pevač ili šnajder. Pomogao mu je tadašnji direktor
škole Milorad Vićentijević koji je falsifikovao potpis njegovog oca kada
je konkurisao u srednju vojno-medicinsku i
mornaričko-tehničko-elektronsku školu i primljen u ovu drugu. Školovanje
u Puli trajalo je tri godine, godinu dana išao je na specijalizaciju,
ono što je naučio teoretski, morao je praktično da pokaže u kabinetima.
To je bila godina koja se računala u godinu školovanja, ali se primala
plata. Dakle, sa 18 godina zasnovao je radni staž i primao dobru platu,
odmah 1966. godine u Puli je dobio i stan.
Bio je podmorničar, bavio se poslom za koji treba biti zdrav,
psihofizički sposoban, hrabar. Provere su bile izuzetno stroge. Potreban
je određen kapacitet pluća (da se izdrži 50 do 60 sekundi bez daha,
vremenom se nauči i duže, a on je izdržao 90 sekundi), dobri refleksi,
odsustvo straha od visine i brzine, otpornost na pritisak pod vodom. Od
mnogo kandidata, odabrano je njih nekoliko.
Podmorničar radi u specifičnim uslovima, u zatvorenom prostoru, za
kompjuterom. ,,Radio sam na torpednom računaru, na brzinomeru,
dubinomeru, podvodacionom lokatoru kojim se otkrivaju podmorni objekti,
udaljenost do njih, brzina kojom se kreću, da li se radi o podmornici,
brodu ili ribi. U karijeri smo posada i ja mogli četiri puta da
nastradamo. Zaronimo, imali smo tzv. situacioni sto na kome se obeležava
kretanje podmornice određenom brzinom, naiđemo na podvodne struje koje
podmornicu zanose, skreću, bez obzira na to što idemo u određenom smeru.
Krećemo se pod vodom primera radi brzinom 5, 7, 8 ili 10 čvorova (čvor
je 1 852 metra), ali ne znamo da tu ima struje. Ako idemo 10 čvorova,
računaj koliko je 20 km pod vodom. I podvodna struja nas zanese i ne
možemo da se orijentišemo, treba proveriti gde smo i pomoću periskopa
vidimo ispred sebe obalu u koju ćemo udariti. Naglo kočimo i idemo u
rikverc, a u tim situacijama se ljudi ne snalaze lako. Tada treba podići
kormila da te izvuku gore, da krma izađe napred, da se balansira dok se
ne ujednači. Srećom, nije bilo ratno stanje već rutinska vožnja",
priseća se Žika i nastavlja:
,,Najveća dubina na kojoj sam bio je 550 m, a najduže pod vodom bio sam
11 dana. Jeli smo suvu kaloričnu hranu, imali smo čokoladu i svaki od
nas starešina je dobijao malu bočicu od 200 ml ruma. To je piće mornara,
s tim što njima nije davan."
Na dva dana drenažne vožnje pod vodom, dobijali su jedan dan odmora, tako
da bi posle 11 dana pod vodom bili pet-šest dana slobodni.
Podmornice imaju svoja imena. Najpre je bio na ,,Sutjesci 811'', zatim na
,,Neretvi 812'', pa na podmornici ,,zaboravio sam naziv, ali upamtio
broj 831''. 1981. godine radio je na brodu spasiocu i tamo bio u
specijalnoj podmornici za spasavanje podmorničara. To je bilo 1982.
godine kada je iz Splita prebačen u Divulje kod Splita, a iz Pule u
Split prešao je 1969. godine. Od 1982. do 1985. godine bio je na toj
podmornici i od 1985. do 1990. u Svilajncu gde je radio kao načelnik
vojničkog kluba i načelnik biblioteke i razglasne stanice. Penzionisan
je 1991. godine i zastavnik je prve klase u penziji. Nekada je primao
platu od 3 700 dem, penzija mu je znatno manja, ali on tvrdi da je
zadovoljan.
Na pitanje da li su pod vodom nailazili na ostatke potopljenih brodova,
na nešto zanimljivo, on kaže:
,,Znali smo gde je šta, čak smo i ljude spasavali i izvlačili, podizali
brodove. Sa podmornicom nisam radio to, nego nas je struja nosila i mi
smo izranjali, čak smo išli i u plićake kojih na karti nema. Onda bismo
ispravljali karte. To je neka vrsta istraživačkog rada, a u stvari naša
drenažna vožnja, obuka."
Jedna velika podmornica ima 60 članova posade. On je bio jedan od
četvorice elektroničara, sa Dalmatincem, Mađarom, Hrvatom. U to vreme
nije bilo međnacionalnih sukoba. ,,Bilo je u gradu ono: nema hleba, ali
ima kruha, nema mleka- ima mlika. Poprimio sam njihov način izražavanja
i to mi ne smeta, čak volim sada sa nostalgijom tako da se izrazim, ali
to je do sada ,,izvetrelo''. Gde si, takav si", uz smeh ističe Žika.
Sve vreme bavio se i sportskim ribolovom. Krenulo je, priznaje iskreno,
iz interesa. Pecao je na obali orade, komarči ili lovrete (ta riba sada
košta 15 evra po kg u Crnoj Gori). To je specijalitet, ulov je odnosio u
tri restorana, a oni su mi plaćali. Lovio je u slobodno vreme, bez neke
posebne opreme, opremljen samo velikom voljom i strpljenjem. ,,Ribu
treba čekati i ona će doći. Dolazi u zoru i dok sunce izgreva priđe ti
velika orada od 3 do 4 kg, što je polovina plate. Dnevno bih upecao po
10, 12, 15 kg i u restoranima bi težinu ulova evidentirali, a kad uzmem
pare, odem u Šid i uplatim tada popularnu ,,škodu 105 L''. Kola ne
dobijem, vratim pare sa velikom kamatom i od toga sagradim ove kuće u
Sedlaru", nastavlja priču sagovornik.
Pecao je sa obale na dubini od 15 do 20 m. Koristio je samo udicu, ručno.
Tako je lovio u Puli, Splitu i u Divuljama četiri vrste kvalitetne ribe-
oradu, brancin, fratra i kantara. Ali, lovio je i morske mekušce lignje,
sipe, hobotnice, i to noću pod svetlima nad vodom.
,,Mnogo volim da jedem ribu, a tek kako je pripremam! Čorbice, paprikaše,
lešo, roštilj, dimljenu ribu. Šaran je loša riba, ali resavski klen je
odličan. On se priprema dok je još svež, očisti se, dobro posoli, pa se
peče dok još mrda, poluživ. Najzanimljiviji specijalitet jela je moja
kći Danijela- žablji batak od obične, ,,domaće'' žabe, koje ima i u
Resavi. Tamo su se hvatale ,,na veliko'', to je na pijaci bio delikates,
skuplje od mesa ili bilo čega drugog. Ona, tada mala, nije znala šta je
jela, tek kasnije sam joj rekao'', šeretski kaže.
Sportski ribolovac je, kako tvrdi, od jedne velike poplave u gornjem
kraju Sedlara kad je bio dečak. Kad se mnogo kasnije vratio u Svilajnac,
tj. u Sedlare, nastavio je da peca na Resavi, Moravi, Dunavu, u svim
okolnim udubljenjima gde su bile šljunkare, na Zavojskom, Suhojskom
jezeru (kod Pirota), na Bovanjskom jezeru kod Aleksinca, na Kudreču,
velikom i lepom jezeru kod Smederevske Palanke. Riba mora da se
prehranjuje, namami, upeca. Kad su ,,dobri'' dani, kad riba ,,grize'',
svakodnevno peca. U jesen i na proleće. Zna se kad je dozvoljen ribolov
za šarana, soma i treba imati dozvolu. Dozvolu redovno kupuje, a ona i
nije jeftina, iznosi 3 600 dinara za godinu dana, s tim što za pravog
ribolovca nije ni skupa. On ulovljenu ribu daje prijateljima i rođacima.
Najveći ulovi su mu klen (na Resavi) težak 1 450 g i som (na Moravi) od
8 500 g. To je bilo prošle 2005. godine, 2005. godine. Što se tiče sitne
ribe, ulovio je preko 300 kg.
Član je Organizacije sportskih ribolovaca ,,Resava'' Svilajnac koja broji
preko 250 članova. Održavaju sastanke, imaju zajedničko jezero (u stvari
šljunkaru) u Svilajncu koje poribljavaju i čuvaju. Dva puta godišnje
organizuje se skupština na kojoj biraju rukovodstvo i dogovaraju se o
poribljavanju.
Učestvovao je na manifestaciji ,,Resavski kotlić'' u Svilajncu ispod
mosta kod Velike Morave koja ima tradiciju dugu 13 godina, na kojoj se
takmiči u kuvanju riblje čorbe. Njegova ekipa od tri člana jedne godine
je osvojila treće mesto. Zatim, sa Borišom Dimitrijevićem učestvovao je
na takmičenju na tzv. Elektranskom jezeru, u organizaciji TE ,,Morava''.
Bili su u ekipi Miodraga Rakića- Rakca i u ekipnoj konkurenciji osvojili
su prvo mesto, a u pojedinačnoj Boriša je osvojio prvo, a on drugo
mesto. Dobili su dva pehara i tri medalje.
Pomenuo je da su, osim njega, sportski ribolovci u Sedlaru i Boriša i
njegov otav Bratislav- Bata Dimitrijević, policajac Srdan, Mile
Stojanović- Tanetov, Dragan Radojčić- Pikavac, Nenad Jovanović- Lazin i
Vladan Jovanović- Vlada Zmaj.
Svoju priču završio je rečima: ,,Volim da plivam, bez mora ne mogu. Nisam
bio na moru već dve godine, a ove godine planiram ,,glavom i šakom'',
obavezno, bez 15 dana deca i ja nećemo ići.''
Junak Žila Verna, kapetan Nemo, sada živi u Sedlaru, ima dve kćerke
Danijelu (1977) i Kristinu (1978) i majku Staniju (1923).
Vesna M. Stajić |
