 |
Miroljub-Mile Marjanović bivši
proizvođač povrća i cveća i autoprevoznik, sada ugostitelj i uz to
projektant, slikar, duborezac i lovac
SEDLARAC KOJI PRATI SVOJE IZBORE |
 |
Pokušajte da se prisetite čemu bi se
sve posvetili da imate malo više vremena. Da vam dan traje preko 24 časa
ili da imate nekoliko života pa da stignete da probate ili uradite sve
što volite i u čemu uživate. I da to ispadne dobro, a dobro je samo ako
se stvara iz ljubavi.
Miletu to uspeva u ovom njegovom jednom životu (rođen je 31. oktobra
1951. godine u Sedlaru). Njegova prva poslovna preokupacija bila je
baštovanstvo. U plastenicima je proizvodio paradajz, krastavac, ljutu i
slatku papriku. 1983. godine u stakleniku sa grejanjem, koji je u to
vreme bio nešto novo i savremeno, proizvodio je samo rasad. To je bilo
porodično zanimanje, nešto nalik porodičnoj tradiciji, sve generacije
Marjanovića su radile, a onda Mile sa suprugom počinje da proizvodi
cveće- ružu, gladiolu i karanfil. Za povrće je imao tržište u Svilajncu,
Velikoj Plani i Despotovcu, a za cveće uglavnom u Beogradu. I tako do
1989. godine. Da se ljubav prema cveću u porodici nije ugasila, dokaz je
to što je njegov sin Dragi godinama unazad vlasnik SZTR ,,Orhideja’’,
cvećare i galerije u Svilajncu u ulici Svetog Save.
Napominjemo da je Mile u međuvremenu bio i autoprevoznik. U periodu od
1972. do 1974/5. godine, radio je sa kiperom, kamionima je prevozio
građevinski materijal.
Ugostiteljstvom je počeo da se bavi krajem 1990. godine. Najpre je
otvorio ćevapdžinicu ,,Resava'' u Svilajncu, kod Doma zdravlja. I danas
na istom mestu stoji oku privlačna drvena konstrukcija koju je sam
projektovao. 1993. godine počeo je da gradi restoran ,,Konak’’ i u krugu
sedlarske škole otvara drugu ćevapdžinicu. Kad je objekat restorana
završen, započinje ozbiljnije da se bavi ugostiteljstvom, a od ove
godine ,,Konak’’ ne radi svakodnevno, već se izdaje za svadbe,
ispraćaje, rođendane i krštenja. Nalazi se na pogodnom mestu, na devetom
kilometru od Svilajnca, tik uz regionalni put R-108 ka Despotovcu.
Pre nego što je projektovao sopstveni restoran, projektovao je porodičnu
kuću. Kaže da voli stari srpski moravski stil, na četiri vode: ,,Ni
jedan objekat nisam nacrtao u alpskom stilu, na dve vode. Nijedan’’,
kategoričan je Mile. Kuća u selu je velika i lepa, od kamena i drveta, u
belo okrečena. To je njegov stil, već prepoznatljiv, bez kiča koji je
ovladao u građevinarstvu u našem kraju.
Crtanjem planova za izgradnju objekata počeo je intenzivnije da se bavi
kad je imao malo više vremena u kafani. U nekim slučajevima vršio je i
nadzor nad radovima: ,,Nacrtam i odgovaram čoveku da bude kako je
nacrtano'', objašnjava svestrani Mile. Mnogo porodičnih kuća, lokala,
vikendica, ograda, između ostalog i crkvena ograda u Sedlaru su njegova
zamisao. O tome kako projektuje, koliko dugo crta, odakle crpi ideje,
kaže:
,,Čovek mi ispriča šta hoće, koji gabarit kuće. Uradim tako u tri-četiri
primerka, izaberemo jedan za koji on misli da mu odgovara i onda ja to
ispratim’’ i dodaje:
,,Od moravskog stila ne odustajem jer je naš i trebalo bi da ga
poštujemo, a kod nas u poslednje vreme ljudi pod uticajem Zapada grade
kuće u alpskom stilu, na dve vode, sa ogromnim terasama okolo, što je
bacanje para...’’
Projektovanje mu je jedan od brojnih hobija jer je retko kad naplatio
svoj trud, dovoljna nagrada mu je zadovoljstvo na licu naručioca, a oni
ga uglavnom čašćavaju.
Očigledna sklonost prema formi, kao i preciznost, uveli su ga u još dva
sveta- slikanje i oblikovanje drveta, duborez.
Slikanjem se bavi još od školskih dana. Radio je portrete, pejzaže u
ulju, u poslednje vreme koristi flomaster. Portreta ima mnogo. Likovi
ljudi koji su mu dragi i Sedlaraca. Ljubomorno ih čuva, nisu izloženi.
Za razliku od slika sa lovačkim i motivima ,,Konaka’’ koji su na
zidovima u restoranu. Bez ustezanja je rekao da mu je omiljeni portret
njegove supruge koji je uradio u Soko Banji 1983. godine. Uspešno radi i
autoportrete.
U avanturu drvomodelarstva upušta se 1998. godine sa vrlo oskudnim
alatom. Vremenom je kupio sve što mu treba. Dleta, kao najpotrebniji
alat, u Austriji i ima ih raznih veličina i oblika, kozju nogu...
Obrađuje javor, lipu i orah. Koliko dugo oblikuje zavisi od veličine
drveta, motiva, detalja. Svejedno mu je da li stvara od većeg ili manjeg
parčeta, zavisi od motiva koji radi. Inspiriše ga lov, tako da su mu
najčešći lovački motivi, a tu spadaju i podloške za trofeje divljači
(divlje svinje, srndaći, divlje mačke, lisice), radi i logotipe za firme
po narudžbini, te njegovih ima u u Beogradu, Despotovcu, Brestovu,
Svilajncu (u kasapnici ,,Mesko’’, mesari ,,Big Bull’’,
restoranu-piceriji ,,15 dana’’, cvećari-galeriji ,,Orhideja’’,
knjigovodstvu Žiće stakloresca). Sa zidova ,,Konaka’’ gleda mnogo
životinja i likova u duborezu. O izložbi nije razmišljao. Samouk je,
amater, i ovo bavljenje drvetom je uglavnom nekomercijalno. Suvenire
poklanja prijateljima:
,,Uradio sam nedavno starog Srbina sa izmučenim licem i poklonio ga
prijatelju koji ga je odneo u u Francusku, u Pariz. Bratu u Americi (San
Francisko, Kalifornija) takođe sam poklonio jedan od svojih ručnih
radova.’’
Figure u drvetu ređe radi, ali u njegovom restoranu izložena je kućica za
ptice i još nekoliko eksponata. Mile naglašava da drvo kao materijal
voli i poštuje, da je lako za obradu, da ima sijaset ideja ali da to
nije svakodnevni rad. Kad ima inspiraciju, onda je njegov umetnički dar
neiscrpan, radi do duboko u noć. Što se tehnike rada tiče, kad obradi
drvo, samo ga izbajcuje, osenči sadolinom, a radi i tzv. goreno drvo.
Ovih dana tema mu je Stevan Sinđelić. Radi na osnovu slika i spomenika na
istoimenom trgu u Svilajncu. U međuvremenu traži odgovarajuću javorovu
talpu da ovekoveči svoju rodnu kuću koja je srušena pre desetak godina:
,,U njoj sam ja poslednji rođen. Stari moravski stil, izuzetna kuća.
Uradiću je na osnovu sećanja, nalazila se u centru sela udaljena od
škole 100-150 m sa leve strane.’’
Osamnaest godina svog života posvetio je razvoju sedlarskog fudbala.
Igrao je isključivo za ,,Mladi borac’’:
,,Igrali smo u Opštinskoj ligi, zatim u Pomoravskoj zoni, pa u podsavezu.
Oproštajna utakmica mi je bila kad je gostovao ,,Radnički’’ iz
Kragujevca, 1985/6. godine’’, priseća se Mile i dodaje:
,,Žao mi je što nekoliko godina unazad nema fudbala u Sedlaru. A razlog
je što su ljudi bili preambiciozni, hteli su više nego što možemo. Kao
predsednik kluba 1995. godine insistirao sam da igraju samo naša deca,
bez obzira u kom rangu se takmičili... A nekada smo bili fudbalski
rasadnik. Drago mi je što ima pokušaja da se ponovo aktivira fudbalski
klub. Ponavljam, trebalo bi da igraju samo deca iz našeg sela. Da ih
usmeravamo ka sportu i sklanjamo od kafića.’’
Potrebu za aktivnošću i kretanjem, Mile je zadovoljio baveći se lovom.
Tome ima bezmalo 30-ak godina. Kada je postao lovac, istovremeno je
postao i član Lovačkog udruženja ,,Fazan’’ Sedlare, sekcija Sedlare. Lov
doživljava kao sport, druženje i dragoceno iskustvo:
,,Nije cilj samo da se ulovi. To je prilika da se popriča, druži, sklopi
novo poznanstvo’’.
Ima svoje kerove, u poslednje tri do četiri godine lovi sa oštrodlakim
jazavičarima (dve ženke, jednog mužjaka i petoro mladih), a ima i dve
poenterke. Lovi na teritoriji udruženja, a u udruženju je devet okolnih
sela, sekcija. Divljih svinja ima u ataru Troponja, dok lisica i vukova
ima na đurinačkom i u roćevačkom terenu. Mile je odstrelio lisicu, ali
vuka još nije. Posebno je ponosan na svoj najveći trofej- dva vepra
odstreljena 1983. godine. Ima i srndaća. Išao je i u lov na mečku u
Ljuboviju, i u Strmosten, i u Karakušu.
Na pitanje šta je potrebno da bi neko bio uspešan lovac na terenu,
odgovorio nam je:
,,Najviše lovačke sreće, da si u pravo vreme na pravom mestu. I da si
priseban, da vodiš računa o oružju. Prvenstveno da vodiš računa o
bezbednosti ljudi, o tome gde je ko postavljen, a lov je na drugom
mestu...’’
Imao je Mile i maskotu u kavezu pored ,,Konaka’’. Mladunče divlje svinje
koje je kupio u Čačku, nazvao ga Gile (po Giletu u TV seriji), pet
godina ga čuvao i kada je dostigao je težinu od 260 kg...: ,,Završio je
neslavno. Došli su neki loši ljudi koji su me slagali da će da ga puste
u prirodu. Dao sam im ga, a oni su ga posle odstrelili i prodali.’’
Lovci se lepo druže i imaju svoje lovačke zabave. Mile ih organizuje u
svom restoranu godinama unazad. Krajem januara ili početkom februara
okupljaju se lovci iz svih sela, dolaze i iz drugih udruženja, iz
Jagodine, Despotovca, Svilajnca. Na meniju je neizostavan srneći gulaš,
a tu su i prasetina, roštilj, sve same đakonije.
Vesna M. Stajić |
