Rođena sam kao prva od dve ćerke Svetlane i Miodraga (Miše) Stajića 28. oktobra 1967. godine u Svilajncu. Sticajem okolnosti, zbog službovanja svojih roditelja, prosvetnih radnika, do svoje desete godine živela sam na Kosovu, u Brnjaku i Zubinom Potoku. To je bio period kada sam sa sestrom Slađom istraživala nešto divljiju prirodu od ove u Donjoj Resavi, šetala šumama, proplancima i pašnjacima, jela lešnike, drenjine, šumske jagode koje bih nanizala na vlat trave, i pečurke zvane smrčak koje bih brala posle kiše i nosila majci da mi ih ispži. Nikada više u životu nisam pojela nešto ukusnije. Jedino što me je mučilo u svakodnevici bio je čest susret sa zmijama otrovnicama, šarkom i poskokom, neotrovnom belouškom i smukom koji ima svoj omiljeni način ophođenja sa čovekom. Uglavnom, virile su iz lišća, muvale mi se oko bosih nogu, ometale u nameri da pregazim potok i obožavale moju gumu za plivanje u obliku labuda dok sam se brčkala u Ibru. Što se škole tiče, u to vreme obožavala sam je, sa pet godina sedela sam u poslednjoj klupi samo da bih pratila nastavu. Učiteljica mi je bila majka, a opšte-tehničko obrazovanje predavao mi je otac. Zanimljivo je pomenuti da sam u IV razredu učila albanski jezik.
  U Sedlaru sam završila više razrede osnovne škole, u Svilajncu dve godine Usmerenog obrazovanja, u čuvenoj "Kragujevačkoj gimnaziji" baš u muzej-učionici, iz koje su 1941. izvedeni đaci na streljanje, učila oblast kulture i javnog informisanja, smer novinar-saradnik. Tada dolazi do mog prvog dodira sa prikupljanjem i oblikovanjem informacija, kao i čitanjem istih (novinar i spiker u omladinskoj emisiji "Desetka" na Radio Kragujevcu). Upisujem pravo i stepenujem fakultet, te imam diplomu više škole, smer radno-upravni. Posle osam godina iz Kragujevca se vraćam u Sedlare i od avgusta 1992. u narednih 13 meseci radim u prvoj i privatnoj radio stanici u svilajnačkoj opštini radiju "Resavi" kao spiker-voditelj. 1996.godine selim se u Veliku Planu, da bih se ponovo vratila u "bazu" 1998. bogatija za Nemanju Ivkovića (rođenog 26.jula 1997. godine). U naredne tri godine sam isključivo majka, a onda me u aprilu 2000. zovu u opštinski radio "S-94" na audiciju za spikera-voditelja. U dva navrata po nekoliko meseci pisala sam za jagodinski nedeljnik "Novi put", zahvaljujući čemu i praktično postajem novinar. Opština pokreće krajem 2000. godine bilten "Resavski glasnik", koji je izlazio do septembra 2004. na koji sam jako ponosna i za koji sam vezana jer sam u njegovo stvaranje uložila mnogo volje, energije i vremena.
  Miodrag Rakić - Rakac, Predrag Stevanović - Dragoš, Boban Milošević i Dejan Živojinović su mi u oktobru 2004. u mesnoj kancelariji izneli ideju o internet-sajtu MZ Sedlare. Prihvatila sam da uradim svoj deo posla s obzirom na to da sam Sedlarka i da sam novinar. Vremenom, rad na našem sajtu pretvara se u izazov za mene i pravo zadovoljstvo, tako da... evo me.
  Pored nabrojanih razloga, imam još jedan, želim da moj sin, kao i ostala deca iz Sedlara, kada im zatreba neki podatak o svom selu i njegovoj prošlosti, samim tim i o sebi, imaju mogućnost da pronađu ono što ih interesuje na ovom sajtu jer izvesne informacije ne mogu naći ni na jednom drugom mestu (ukoliko neko ne napiše monografiju o Sedlaru, a vrlo poznajem čoveka koji o tome ozbiljno razmišlja).
  Prirodno je što nisam objektivna, što Sedlare u kome živim i Sedlarce sa kojima živim smatram posebnim i harizmatičnim. Dakle, bez onog, dobri ili loši ljudi, bez takvog generalizovanja. Nego specifični i zaista vredni pažnje. Do poslednjeg. Kada smo već kod toga, upućujem im dva apela ovom prilikom, da ulažu u svoje domove i svoja imanja da bi nam selo bilo lepše, uređenije i naprednije i da ne dozvole da jedno ovakvo selo za nekoliko decenija nestane, izumre. Nego da se rađa što više dece, da natalitet konačno počne da raste.